Plan

Predivan dan, veliki grad.
Eto, jutro umiva ulice, kroz pukotine spira štroku ostalu od juče.
Nečije grehe, fetuse tek nastalih problema i invalidska kolica onih matorih, iznemoglih što i pred smrt zadaju nedaće. Džangrizave opaske doslednih, upornih senki što stoje nad glavama i kljuju um.
Glasovi glasni, i oni tihi, jezivi, pišu besede, kupe se, pare na gomili, izludjuju prolaznike.
Hodam. Predivan dan, veliki grad.
Neki čupavi klinci, u oblaku dima, redjaju snove u puzle, pričaju priče koje se nikad neće dogoditi.
Mlada mama pred sobom drži sve svoje u kutiji na četiri točka.
Dve ratne dame se Dorćolom spuštaju ka tvrdjavi, preslišavaju se kao prvaci, iznova ponavljajući ista izlizana sećanja. Pre no se dan uguši u smogu, njihov će biti bogatiji za jednu šetnju, taman da se ne svede na posetu pijaci i kupovinu narandži.
Fina, prazna gospoda u odelu žure nekuda. Guše ih kravate, guši ih sunce, no žure, trče, zaustavljaju brkate, namrgodjene taksiste. Žure u život, neki sličan mome, samo sa većim prozorima i skupim slikama i vazama.
Predivan dan, veliki grad. Idem na poznato mesto. Tamo će me naučiti kako da se ponašam. Rećiće mi dovoljno stvari, toliko da ću čak moći da steknem stav. Naučiće me da bombardujem argumentima. Da šuplje priče zakrpim praznim oblicima, da to prodam i kupim veknu hleba.
Rećiće mi gde da idem, šta da obučem da bi me ljudi slušali. Izračunaće mi koliko košta život. I poslaće me da govorim dripcima šta sve znam zahvaljujući njima.
Prićiću onim čupavim klincima da ima kažem da je pušenje štetno.
Zaustaviću mladu mamu da je savetujem da bebi navuče najlon preko lica jer sunce nije dobro za novorodjenčad.
Strčaću niz Dorćol da gospodjama kažem da znam da im se pudla posrala pored Narodnog pozorišta.
I kada svima ispričam sve što znam, počeću da govorim ono što vidim. I hodaću gradom, trčaću za taksijem u koji neću ući. Vezaću kravatu da me guši da bih znala da živim. Prepričavaću prolaznicima šta se juče desilo baš na ovom semaforu.
I tako dan za danom, ponavljaću sve što znam, sve dok se ne pojavi moja životna ponuda prodavačice kineske obuće. Tada ću moći da plaćam račune, da gledam seriju iz detinjstva na RTSu i da starim. I kad mi glava pobeli otpustiću kravatu, pustiću taxi da me prešiša. Vezaću mog avlijanera kanapom i vodiću ga da sere po Dorćolu. Svaki dan, dok se ne ugasim.
Predivan dan, veliki grad. Dobro je da imam plan.