Saopštenje

Dobro jutro i dobrodošli u Modernu srbiju.

Danas ćemo vas uputiti u tokove Modernizacije savremene evropske Srbije. Na to imate prava, a kao gradjani ove divne zemlje trebalo bi da imate i obavezu da budete u toku, da pratite i pamtite šta vam se pruža i naravno, da podržite nas projekat, od koga ćete isključivo vi profitirati.

Mi, vlada i elita nikakav interes ne ostvarujemo. Mi, vlada i elita, to radimo isključivo iz ljubavi prema Srbiji i našem narodu. Plate ne primamo, isto kao i vi, u dugovima smo do guše, isto kao i vaši roditelji, posao nemamo, isto kao i vaša deca. Ali, sve će se to promeniti, čim postanemo moderni i čim se tako moderni i savremeni ušuškamo u veliki evropski zagrljaj.

Plan je sledeći, ljubljeni narode:

Prevoz kojim putujete na posao koji nemate i u škole za koje nemate para doziveće procvat već sledećeg meseca. Ostalo je još samo par finalnih stvari da se sprovede i taj problem skidamo sa dnevnog reda. Naime, nove autobuse nismo kupili jer smo sav novac dali na nove čitače karata i markica. Ponosno vas obaveštavamo da ćete od sada, kao svi moderni Evropljani imati kartice umesto karata, one će moći da se dopune i prislanjaju na čitače koje smo već postavili u bojlere kojima putujete.
Dalje, kazne ce se naplaćivati za sledeće prekršaje (ističemo samo najozbiljnije iz nove dopune). Biće sankcionisane: osobe koje prelaze pešačke prelaze sa slušalicama u ušima, prokleti kriminalci, našu su državu našli da ruše slušajuci muziku.; osobe koje puše na (javnim) mestima i koje uporno odbijaju da predju na drogu kao sav normalan i uredan svet već bacaju pikavce i prljaju Naš grad; i poslednja, najvažnija tačka, šverceri, oni koji svoja zlodela sprovode u našem Beovozu, onom koji ide jednom dnevno bez ikakvog rasporeda, i oni koji pokušavaju da naruše rad GSPa.
Sa velikim ponosom vas obaveštavamo da smo ugušili najozbiljniji srpski organizovani kriminal koji se zasnivao na metodi "kovanica od 5 dinara u automatu" a na tome zahvalite Modernoj srbiji i modernim čitačima kartica.

Dalje, javna okupljanja ćemo zabranjivati povremeno, ni u jednom zakonu ne piše da demokratska država može da ima javna okupljanja baš u svakom trenutku. Imamo informaciju da će ta okupljanja biti zastupljena ovih dana, ali ne brinite, dragi gradjani, i više smo nego spremni da te neradnike što protestuju ugazimo medijskim pljuvanjem, Ako i to ne uspe, postanite i vi politički aktivni (ovo je ipak vaša država!) i sledeći put kada vidite studenta kako sedi na ulici pregazite ga kolima. Nemojte se plašiti, preuzmite inicijativu, na to imate prava, a mi ćemo vec uvesti neki "vikend-zakon" kojim ćemo vas osloboditi krivice.

Za sada toliko, ali ostanite u toku, uskoro ćemo vam se obratiti s novim obaveštenjima jer mi nećemo stati i sve što se nadje na našem putu ka Modernoj evropskoj Srbiji biće eliminisano. Počevši od onih lenjih, propalih studenata što nam galame ispred zgrade.

Živela Moderna srbija i moderni srpski narod.

Plan

Predivan dan, veliki grad.
Eto, jutro umiva ulice, kroz pukotine spira štroku ostalu od juče.
Nečije grehe, fetuse tek nastalih problema i invalidska kolica onih matorih, iznemoglih što i pred smrt zadaju nedaće. Džangrizave opaske doslednih, upornih senki što stoje nad glavama i kljuju um.
Glasovi glasni, i oni tihi, jezivi, pišu besede, kupe se, pare na gomili, izludjuju prolaznike.
Hodam. Predivan dan, veliki grad.
Neki čupavi klinci, u oblaku dima, redjaju snove u puzle, pričaju priče koje se nikad neće dogoditi.
Mlada mama pred sobom drži sve svoje u kutiji na četiri točka.
Dve ratne dame se Dorćolom spuštaju ka tvrdjavi, preslišavaju se kao prvaci, iznova ponavljajući ista izlizana sećanja. Pre no se dan uguši u smogu, njihov će biti bogatiji za jednu šetnju, taman da se ne svede na posetu pijaci i kupovinu narandži.
Fina, prazna gospoda u odelu žure nekuda. Guše ih kravate, guši ih sunce, no žure, trče, zaustavljaju brkate, namrgodjene taksiste. Žure u život, neki sličan mome, samo sa većim prozorima i skupim slikama i vazama.
Predivan dan, veliki grad. Idem na poznato mesto. Tamo će me naučiti kako da se ponašam. Rećiće mi dovoljno stvari, toliko da ću čak moći da steknem stav. Naučiće me da bombardujem argumentima. Da šuplje priče zakrpim praznim oblicima, da to prodam i kupim veknu hleba.
Rećiće mi gde da idem, šta da obučem da bi me ljudi slušali. Izračunaće mi koliko košta život. I poslaće me da govorim dripcima šta sve znam zahvaljujući njima.
Prićiću onim čupavim klincima da ima kažem da je pušenje štetno.
Zaustaviću mladu mamu da je savetujem da bebi navuče najlon preko lica jer sunce nije dobro za novorodjenčad.
Strčaću niz Dorćol da gospodjama kažem da znam da im se pudla posrala pored Narodnog pozorišta.
I kada svima ispričam sve što znam, počeću da govorim ono što vidim. I hodaću gradom, trčaću za taksijem u koji neću ući. Vezaću kravatu da me guši da bih znala da živim. Prepričavaću prolaznicima šta se juče desilo baš na ovom semaforu.
I tako dan za danom, ponavljaću sve što znam, sve dok se ne pojavi moja životna ponuda prodavačice kineske obuće. Tada ću moći da plaćam račune, da gledam seriju iz detinjstva na RTSu i da starim. I kad mi glava pobeli otpustiću kravatu, pustiću taxi da me prešiša. Vezaću mog avlijanera kanapom i vodiću ga da sere po Dorćolu. Svaki dan, dok se ne ugasim.
Predivan dan, veliki grad. Dobro je da imam plan.

Prstenac

Sedim ja malopre i razmisljam sta bih iz sobe mogla da prodam. Ne zato sto, kako kazu babe, pijem drogu ili za krpe, vec ide upis, a ovi s Filoloskog umislili da smo vec usli u Evropu bas sad kad su moji nacisto ugasili. I pade mi na pamet ono silno tozla sto sam dobila za punoletstvo. Zlato ne nosim, ali znam da bi mi keva oci iskopala ako to nestane. Jer "to uvek ima vrednost". Par sekundi posto se ideja rodila vec sam bila odustala od takvog poduhvata, zivot mi je mio. Setim se ja prstena koji mi cale kupio za taj rodjendan. Ja birala, red zutog, red belog, i tako 5-6 redova, odozgo oblozen cirkonima. Mlado, neiskusno, sta ce meni to koj kurac, gde to da nosim, na politickim banketima?! Kako god, resim da ga stavim na prst posle 3 godine. Samo sto je dosao do polovine prsta kojim obicno pokazujem "postovanje" neistomisljenicima, prislonih palac da ga malo, jelte, poguram. I odjednom, ispade deo. Na ostatku kruga jos dva preloma. Ko da je od gline covece, a ne od zlata! Posto nije moguce da sam postala Hulk u sekundi, logicna objasnjenja su sledeca: ili je neki intruder zasro i ostavio to tako da ja dokrajcim, ili mi je taaaako zavukla ona tetka od koje smo to uzeli. Bice da je ovo drugo. Znaci, 2008. su takodje bile devedesete, ne znam zasto ljudi odbijaju da to shvate. Te devedesete su ionako vanvremenska karakteristika naseg drustva, evo i trenutno se desavaju. Kad mi kazu "vracaju se devedesete" sa onom polusetnom, polu-"propadosmo" facom, ne mogu a da ne pitam "a kad su pa otisle"?

Kad smo vec kod toga, i one "uzmi skuplje-duze ce trajati" naocare su mi se raspale, ne mogu Jugonostalgicarima da objasnim da danas ako puknes pare ne znaci da uzivas kvalitet. Sad izgledaju ko narodna rukotvorina zbog mog uverenja da sve moze da se popravi izolir trakom.

I tako umesto prstena ispade prstenac. A o politickoj pozadini da ne pricam ( uvek postoji politicka pozadina). Ako jos jednom podvucem da Turci nikada nisu otisli, a devedesete nikada nisu prestale, poludecu. Kako se bre, svuda u svetu nesto menja, samo se mi uvek potrudimo da iz svake epohe skupimo na gomilu najvece sranje i prenesemo ga u sledecu?

Nista, skupicu valjda da popravim burzujski prsten, trebace mi kad postanem akademski gradjanin.